Igra je tek počinjala I plašio sam se da je Miloš nekom nesmotrenošću ne prekine.

-Ja sam sve četiri godine srednje škole bio vukovac - ponosno je mladić dopunio moje objašnjenje.

-Izvini - rekao sam - mogu li u početku da te ne oslovljavam imenom, znaš ne poznajemo se još, nismo ni kolege, jer ti tek počinješ da studiraš, zvao bih te za sada: druže vukovče, ili skraćeno vukovče, ako nemaš ništa protiv.

-Smesti se na ovom praznom krevetu - rekao sam, uvodeći ga u sobu. Naš treći sustanar beše na nekoliko dana otišao u zavičaj.

-Verovatno si čuo da su ovde u studenjaku pravila rigorozna, greške se skupo plaćaju, naročito stradaju brucoši, jer nema ko da ih posavetuje šta treba da rade i kako da se ponašaju - krenuo sam sa pričom, dok su mi u stomaku od višednevne gladi krčala creva - Sa čime su te na recepciji doma zadužili? - pitao sam naoko brižno, i nastavio- Vidim, dali su ti jedno ćebe, a trebalo je dva, jednu jastučnicu, a trebalo je tri. Krajičkom oka sam primetio kako u korpi za otpatke, koju danima nismo praznili, ulazi miš, naš stalni ilegalac, koga nismo terali, niti se on nas plašio (skoro da je bio pripitomljen), i ideja se rodila sama od sebe: Nisu ti, koliko vidim, dali mačku - rekao sam, dajući licu vrlo ozbiljan i brižan izraz.

-Kakvu mačku?- pitao je junoša zbunjeno.

-E, pa vidiš, mladiću moj, nama miševi samo što ne odgrizu uši, evo pogledaj! - prišao sam i pomerio korpu iz koje je iskočio miš i pobegao ispod kreveta na kom smo sedeli.

-Ovaj je mali - dodao sam - tek se izlegao, mladunče pacova, a pacovi su koliko i mačke veliki, i mogu, kada su gladni, da zakolju čoveka, a gladni su uvek, zato svaki stanar doma, tamo gde se pacovi pojavljuju, ima pravo da dobije mačku.

Mladić je instinktivno podigao stopala od patosa.

-Niko mi nije rekao za mačku - kazao je zverajući po sobi.

-Odakle na recepciji doma znaju u kojoj sobi ima, a u kojoj nema miševa? Ima ih svuda: u autobusu, pozorištu, gradskoj skupštini, svuda ih ima, brate - priključio se razgovoru Miloš, očito iznenađen i zadovoljan njegovim tokom.

-Šta onda da radim? - pitao me momak, jer sam već zadobio njegovo poverenje.

-Lako ćemo to rešiti, sačekaj začas - rekao sam i prišao stolu. Iz adresara sam izvadio nekoliko bonova za javno kupatilo, i na poleđini jednog, čitko ispisao: ''Poštovani drugovi sa recepcije, donosiocu ove propusnice i redovnom studentu, vukovcu i stanaru ovog doma, isporučiti mačku.''

-Požuri - rekao sam pružajući papir - mi večeras izlazimo, a možda i nećemo ovde spavati, a kako nismo redovni studenti, na mačku nemamo pravo, jer smo samo preko leta dobili smeštaj, a miševi naprosto osete novajliju, zbog hrane koju brucoši donose, i ukoliko ne dobiješ mačku, neće ti biti lako. Pacovi moraju nečim da nahrane mlade - rekao sam i izgurao ga iz sobe. Vratio se posle nekoliko minuta sa iskreno zabrinutim izrazom na licu.

-Na recepciji trenutno nema nikog - rekao je utučeno.

U međuvremenu, Miloš i ja smo skovali plan kako da se ogrebemo za kintu.

-Snalazi se kako znaš - rekao je Miloš - prositi nećemo, ali da ću jednom umreti od gladi, to nikada nisam pomislio.

-Odakle si? - pitao sam Jovicu.

-Iz Pirota - odgovorio je.

-Baš iz Pirota?

-Ne baš, iz okoline.

-Idem ja do drugog bloka, da pogledam ima li tamo mačaka - rekao sam. Zadržao sam se u hodniku ispred vrata nekoliko minuta, a onda sam ušao u sobu gde je Miloš dremao, a mladić sa nestrpljenjem iščekivao moj povratak.

-Znaš - objasnio sam - nisi na vreme popunio određene formulare. Za ovaj blok je podela mačaka završena. I sada možemo dobiti mačku, ali mora da se plati.

-Imam novca, nije problem - požurio je Jovica sa upadicom, dok sam ja u glavi sabirao koliko može da košta dobar ručak u menzi na skveru, nešto sam morao doneti i Milošu, naravno, nisam smeo da zaboravim na piće. Tih dana Miloš je pio samo vinjak, kada ga je bilo.

Rekao sam koliko bi otprilike trebalo da košta jedna očuvana gladna mačka, jer, stručno sam objašnjavao, site mačke ne love. Kupio sam hranu, ali mi je falilo za piće. Vratio sam se ponovo u sobu.

-Nema običnih mačaka - kazao sam - ostale su samo šarene, a one su najbolji lovci, ali su nešto skuplje.

Vukovac mi je bez reči, rekao bih čak i sa ponosom, pružio dodatnu količinu novca. Namignuo sam Milošu i izašao. Vraćajući se sa prepunom kesom namirnica, primetio sam kako u obližnji kontejner uskače mačka. Pozvao sam nekoliko studenata koji su na stanici čekali autobus za grad da mi se pridruže u njenom hvatanju. Prethodno sam im objasnio o čemu se radi. Ni danas mi nije jasno kako smo, istina, uz nekoliko ogrebotina, uspeli da uhvatimo uplašenu mačku. Strpali smo je u kartonsku kutiju, i tako je naša soba dobila još jednog neočekivanog stanara.

Još kada smo počeli da joj dajemo hranu, mačka se sasvim odomaćila. Jovica je bio zadužen da je izvodi na terasu, da joj menja pesak... Ubrzo smo morali da se iselimo. Jovica i mačka su ostali da žive zajedno, na zadovoljstvo radoznale studentarije. Danima su potom studenti navraćali u sobu 1068 kako bi se uverili u istinitost ove priče, a vukovac i njegova mačka su lagano ulazili u legendu Studentskog grada.

Ja sam ubrzo izgubio interes za medicinu, jer nemam živaca da kasapim leševe, a miris formalina me je terao na povraćanje. Medicina je bila sve drugo od onoga što sam očekivao.

Upisao sam se na Pravni fakultet. Tu sam se osećao kao u zavičaju. Crnogorci su svoju decu mahom upisivali na prava. Završiti takve studije, značilo je deliti pravdu, biti advokat, ili sudija. A onaj ko ima zakon u rukama i moć da ga primenjuje – imao je sve. Sećam se šaljive priče o dvema Crnogorkama koje hvale svoje sinove. Jedna ponosno kaže:

-Moj sin je pravnik.

Druga odmahne rukom i sa ironičnim smeškom odgovara komšinici: Nije to ništa. Moj sin ima zvanje mnogo više od pravnika

-A šta je tvoj sin? - pita prva.

-Moj sin je pripravnik!- ponosno odgovori druga.